8.

Danas nisam uradio ništa. Ništa što sam, niti što je izgledalo da sam. Grešio sam u svim koracima, reči su se saplitale jedna o drugu i odustajale i od vezivanja. I od značenja. I od mene. Znao sam šta želim, i uporno verovao da je to moguće. Ali sam zaboravio da prestanem da mislim kako je dovoljno. A onda me je sećanje setilo da moram da udarim rukom o zemlju. I saznam.

Nasledio sam, nedavno, frtalj jutra pod noćnom frajlom. Znam da nije za verovati, ali: nisam se zapitao kome je bilo potrebno. Da seje i neguje polje pod cvećem koje miriše samo jedan deo dana. Koje je lepo, i to je sve. Ali sam nastavio da mu čuvam plavetnilo i odsjaje. Da plevim i klimam glavom ‘da, to je cveće; nema drugu namenu; nije na prodaju; nisam razmišljao; moguće… da, lepo je’.

Posavetovao sam namernike da svrate predveče. Nisam želeo ništa više. Verovali su, ili ne. Ni to nisam proveravao. Miris se širio do sledeće priče. Komšije su donosile svežu vodu za zalivanje, i umeli smo da slušamo jedni druge. Ne napuštajući slobodne zone.

Pisao sam o tome. Nisam očekivao da se slova zadrže na hartiji. Preneo sam vam onoliko koliko je ostalo. Danas. Dan.

Nemojte misliti da je to sve. Ali ni više. I počeće da miriše. I da se odvija: vaša priča o srećnim krajevima u sredinama gde ih ne gaje.

Samonikli.

Samoreki.

Samostreli.

Samodani.

Ko će ga znati. Do vi.